Mrvice na bradi - omaž porodičnim obedima

The spread

Zašto od slatkiša najviše volim keks? Zbog mrvica. Gricneš pa onda otreseš mrvice kao pur sa cigare (ovo samo kao slikovit primer), kao prašinu sa knjige koja dugo nije otvarana. Isto je i sa ukusnim hrskavim hlebom. Zagrizeš a na bradi ostane po koja mrva ili brašno. 

Jedna od stvari koja me posebno čini srećnom jesu zajednički obedi gde, složićete se, ima dosta mrvica. Cela porodica, obilje hrane, činija iz ruke u ruku, dosipanje (nikad nema dosta kad nas ima dosta), mama koju jedva nateramo da sedne (Ženo! Sudovi mogu da čekaju!), nerviranje oko malih kutlača (svaki put ista priča i nikada ne kupimo te velike kutlače), baba koja samo čeka da ja otvorim belo vino (ona kao ne pije, šššš)...

Mrvice. 

Tako jednostavna stvar - porodica za trpezarijskim stolom. I svako priča svoju priču a opet nekako svako svakoga sluša. Čudno, to nam inače nikada ne uspeva. Valjda smo uz dobru hranu tolerantniji. Porodična okupljanja su sitnica, mrvica, ali mrvica najukusnijeg keksa (recimo kokos, badem, lešnik) koju morate da pokupite sa tanjira. To se ne propušta. 

Leti, pogotovo.

Sveže hrane koliko ti padne na pamet. Dobro, malo se svađamo oko recepata, svako daje svoj predlog i na kraju se složimo. Nekako. A nekad se desi da nemamo ideju pa se neko naljuti kako je sve na njemu (čitajte majka ili tetka). Žvakanje i pričanje punih usta, smeh, zveckanje posuđa. Uvek se neko zasmeje da mora da ustane od stola za koji sekund (ne gledajte samo u mene, nisam jedina). Na tim intimnim porodičnim okupljanjima niko vas neće optužiti da ste neozbiljni, barem je u mom okruženju tako.

Znate te momente. Ne pazite previše šta pričate niti kako jedete, da li su vam leđa prava (mada je ovo kod mene prirodni položaj, ne lažem kad kažem da me malkice boli kad iskrivim leđa), da li su noge pravilno prekrštene. Jednostavno sedite, uzmete rukom komadić zapečene makarone sa vrha, nabodete na viljušku nešto iz tuđeg tanjira, ukradete komadić tuđeg hleba, preterate sa hranom ali vam kao magijom ostane dovoljno mesta za desert. Popušta se kaiš i oblači lepršava bluza (da prekrije pun stomak).

Sečenje kolača po pravoj liniji (meni ne uspeva), dodavanje tacnica sa minijaturnim viljuškama koje posle svega pola minuta grebu po praznim tacnicama ostatke ukusnog slatkiša.

Veče i grickanje ostataka uz nasumičan film na TV-u (koliko puta se zadesi neki Poaroov slučaj, nećete verovati). Ako mene pitate ja sam uvek za neformalna porodična druženja.

Sećam se prakse letnjeg roštiljanja čim "zahladi" napolju. Svako doprinosi na neki način kako bi se spakovala savršena večera u dvorištu. Ogromna činija salate i korpa sa hlebom, usta puna i hrane i priče. Nije u mom maniru, ali da dodam - neka ide život, na holesterol će se paziti sutra!

Desi se da iz ruke izleti čaša, da neko zakači i obori tanjir, prospe se nešto... Ništa zato. Imamo prećutni dogovor da ništa ne shvatamo previše ozbiljno, pogotovo ono što se može nadoknaditi novcem. Jedna čaša manje. Pih!
Koliko se samo priča ispriča za tih dva sata. Svaki dan smo zajedno a prilikom tih posebnih trenutaka ispirčamo svašta, pa i mnoge stvari koje su se desile davno, koje smo imali prilike da ispričamo bezbroj puta do tada, ali nismo.

Nema jasnih pravila, nema demarkacione linije koja kaže ovo sme a ovo ne. Dress code? Molim vas. Pomenuh gore popuštanje kaiša i lepršave bluze, pa ako vam je stalo do nekih pravila neka onda bude - što udobnije.

Pošto ste čitajući tekst uporedo hvatali beleške ostaje vam da ih pretočite u kvalitetno porodično druženje. Toplina i mrvice. Svi jedu a vi u jednom trenutku posegnete za čašom, usledi duuug gutljaj i posmatranje. Samo ih gledate i znate da vam nije potreban poseban razlog da ih volite, a ima ih za podugačku listu. Gledate, sa čašom još uvek priljubljenom uz usne i sve što znate da ste neizmerno zahvalni. 

Fotografije - Pinterest, Tumblr, The Every Girl

Trenutna opsesija

Čekam da me neko upita - "Šta je fora sa tim listama?" Istina, nema je,  ja samo obožavam da ih pravim. Ponekad po papiru razmažem i šljokice, to sam vam već negde pominjala. Bez obzira na to da li ću stvari sa liste precrtati ili ne, zabavno mi je da ih ispisujem. Ponekad poludim pa moram da dodajem lepljivi papirić jer nema dovoljno mesta. Ženski problemi. Racionalizacija vremena, prostora i novca. A tek donošenje odluka! Pripremila sam vam jednu pažljivo selektovanu listu od 5 stvarčica kojima sam trenutno opsednuta. 

1. Salvatore Ferragamo marama

2. Moleskine agenda - Igra prestola

3. Accessorize haljina

4. Zara Home čaše za šampanjac

5. Kate Spade novčanik za sitniš
6. Laura Mercier ruž

Sofi Kinsela Potraga za Odri

Siesta posle ručka zvuči još bolje ako se istežete na krevetu uz neku knjigu i čoko - koko miris koji dolazi sa tanjirića. Leto je savršeno doba da pročitate sve knjige za kojima zaostajete, čiklit ili neko ozbiljno delo, nije važno. No, za vreme letnjeg raspusta ili godišnjeg odmora svi se prvo dohvatimo ovih prvih, tada nam valjda nije do previše razmišljanja. Knjižica da se čita uz desert posle ručka.  Moja letnja literatura uvek uključuje Sofi Kinselu, imamo sreće da je kod nas dovoljno čitana i da Laguna lepo prati izdavanje novih knjiga (nova kupoholičarka, mhm). Ovoga puta  sam odabrala "Potraga za Odri". Ispostavilo se da je knjiga za tinejdžere, moja slobodna procena bi bila - tinejdžere oko 14 godina. Međutim, i stariji mogu da se zabave uz ovo štivo jer je u pitanju neuobičajena tinejdž knjiga. 

Bez namere da vam kvarim doživljaj čitanja, otkrivam nešto pre vremena ili prepričavam, prenosim vam svoje utiske. Zašto sam napisala da je knjiga neuobičajena za tinejdžerski žanr? Naime, Odri boluje od anksioznosti te joj strah, panika i česti napadi ne dozvoljavaju da izađe iz kuće i skine tamne naočare. Naravno, tu su elementi romana za "mladež" - sladak dečko i luda porodica, ali je veoma interesantno kako Kinsela na šaljiv način provlači problem naše generacije. Anksioznost je zaista masovna pojava, nezavisno od toga da li se radi o tremi pred test, ispit, razgovor za posao ili slučajevima kao što je Odrin, mislim na uzimanje medikamenata. Kako se jedna četrnaestogodišnja devojčica bori sa anksioznošću, kako upoznaje Lajnusa (gore pomenuti sladak dečko), zašto je porodica bitna, do čega može da dovede vršnjačko nasilje... 

Čitajući ovu knjigu samo sam potvrdila neke lekcije koje sam do sada naučila. Ko je taj ko je uvek tu kada mi nismo baš TU, kada smo rasuti mislima, kada nismo sigurni kako? Porodica! Šta su sve roditelji spremni da urade za nas, pa... npr. da napuste posao koji vole jer nas vole. Odri shvata da je njena majka napustila posao samo da bi bila sa njom. 

Veoma zanimljivo je predstavljena i Odrina unutrašnja borba, protiv svog "reptilskog mozga". Nemojte mi reći da vi nemate te interne pobede, one za koje samo vi znate i zbog kojih ste neverovatno ponosni na sebe. Npr. danas vam nije dan, ali ipak ustajete iz kreveta, ostavljate laptop po strani, sređujete se i izlazite napolje s namerom da ružno jutro zaboravite i zamenite fenomenalnim danom. To je samo jedan, klasičan primer. Borba sa anksioznošću u Odrinom slučaju podrazumeva pravu muku, ali ona uspeva, malo po malo, nekad sama, nekad uz pomoć terapeutkinje, Lajnusa, brata i roditelja, da ispliva na površinu. Naravno, ljubav je ovde važan faktor. Ljubav u svakom smislu. Pa ne, ne ide tinejdž čiklit bez ljubavi, a kada je iz pera Sofi Kinsele ni bez humora. To je ono što mi se zaista dopalo. Ozbiljna tema iz humorističke i naivne perspektive.

Zabavna knjiga, onako potaman da se degustira uz slasne "čupavce". Laka, ali ne bez pouke. Ako imate 20+ slobodno je pročitajte jer je topla. Eto, tako bih definisala ovu knjigu - topla. Zavolećete Odri, sigurna sam.

Čestitke, kartice i sav taj džez

Bliži se nova godina i mama me podseća da na putu od škole do kuće svratim u knjižaru i pokupim nekoliko novogodišnjih čestitki. Odaberem nekoliko ljupkih komada a onda ih brat i ja ispisujemo zajedno sa mamom, potom šaljemo. Da vam ne pominjem sreću kad stigne razglednica (da, onaj komad kartona koji je nekada imao da se kupi na svakoj trafici). Scenario iz doba pre interneta. Ne radimo to više, šteta. Iskrena da budem izgleda da to skoro, kažem skoro, više niko ne radi, a jedan od dokaza za to su knjižare. Ranije su zaista čak i male knjižare prodavale magične čestitke, sada je ponuda nekako siromašna, možda je bolje reći nekvalitetna, bezlična, dosadna. Zaustavite me sad da ne nastavim da nižem.  Da li nam zaista treba 15 vrsta čestitki za 18. rođendan? Zašto ima tako malo fino oslikanih kartica sa praznom površinom koja vapi da se po njoj klizi penkalom? Ne mogu a da se ne zapitam. Masovno štampanje bezličnih poruka i jeftinih šala. Ljudi, možemo mi to mnogo bolje. Neću da pominjem cenu od 150+ za nešto što možete sami da odštampate.

Veoma sam se prijatno iznenadila kada sam u jednoj knjižari - galeriji (regularan školski pribor + šoljice i sitne dekoracije i figurice) pronašla ručno oslikane male kartice/čestitke (komadi sa oslikanim cvećem na fotografiji). Cena - 35 dinara po komadu. Ovo boli. Odštampano vereničko prstenje košta više od nekoliko divnih poteza četkicom? Nažalost, da. 

Posle ova dva pasusa propisnog hejtovanja - nevoljenja - neodobravanja vraćam se u uobičajeno raspoloženje preteranog entuzijazma kada je reč o biranju čestitki i kartica zahvalnosti (još jedna stvar koju nigde nisam videla kod nas, sad stvarno prestajem). Kao neko ko mora da isprati ponudu velikih domaćih knjižara, pre svega Delfija i Vulkana, logično je da sam nekad i previše na sajtovima ovih kompanija. Moram da priznam da imaju zaista lepih komada.

No, tu su i manje poznate knjižare. Jedna od njih je Bookvar, Vojvode Stepe 212.

Tik kraj WinWin radnje, smeštena je Zemlja čuda za nas zavisnike od mirisa papira. Strateški postavljena blizu dva fakulteta, taman da sebe častite sitnicom posle dobro obavljenog posla. Imaju zaista odličnu ponudu celopkupnog pribora i divne beležnice, ali i ono o čemu danas pišem - čestitke. Dovoljno je da vam kažem - Gustav Klimt i Pikaso, mhm. Ako ne padate na umetnost tu su i razni drugi motivi, za svačiji ukus. Levo i desno od vrata police sa sveskama i divnim beležnicama tvrdog poveza a na ruti između - rotirajući stalak sa čestitkama. U ponudi su i kartice malih dimenzija, one kojih nakupujete gomilu pa dajete kome stignete (kartica sa 3D sovom i tufnastom kovertom je iz Bookvara).

Jednostavno hvala ti, srećno, dođi na kafu ispisano italicom iliti vitičastim slovima. Kad jednom počete da ispisujete poželećete još i još.  Vraški zabavno! Umesto sms ili Facebook poruke dobacite nekome karticu.
Malo inspiracije iz online sveta nije na odmet. Moj izbor i prateći linkovi:

1. Kaktus kartica

2. Hvala ti, kartica zahvalnosti

3. Flamingo

4. Cheers

5. Kartice za koktel recept (uuu)

Uradi sam: Torbica za blog sitnice

Blog sveska ovde, blog sveska onde, u jednoj i u drugoj torbi. Svuda. Već smo zaključili da se sveske strateški postavljaju na mesta gde će biti dostupne kada doleti ideja. Boje reći - odjednom sine. Ipak, kako sam malkice perfekcionista ne mogu baš potpuno sve da prepustim haosu. A ideje su, jelte, veoma haotične nekad. Zato sam sebi napravila torbicu da u nju potrpam blog sitnice za poneti. Još bolja stvar je što nalikuje na fasciklu, pa lako može da se stavi u ranac ili veću torbu. Da blogerske potrebštine odvojim od ostalih. 

Huh, odavno nismo imali neki uradi sam post ovde, tek sad primećujem. Istina, ali to ne znači da sam odustala od njih, nikako! Spremni da napravimo nešto sjajno u svakom smislu?

Biće vam potrebno:

-pena sa šljokicama (kineska radnja, za deset komada u pakovanju plaćeno 300 din)

-kesa za vakum pakovanje hrane (potražite u radnjama koje prodaju stvari za kuću)

-makaze

-isečak iz časopisa ili odštampana ilustracija, po želji

-široka providna lepljiva traka

-washi ili ukrasna traka (moja kupljena u običnoj knjižari, nećete verovati, za samo 50 din)

-klip spajalica za papir

- permanenti marker

U vakum kesu ubacite dva, prethodno isečena po meri, komada pene sa šljokicama, a potom i odabrani isečak, na kojem možete nešto napisati ili ne, ja sam jednostavno nažvrljala BLOG. Nije potrebno da isečak lepite, jer svakako neće ispasti. Zatvorite kesu lepljivom trakom, zatvarajući otvor tako da nalikuje na kesicu nekog proizvoda iz koje je istisnut vazduh. Ivice ukrasite washi trakom, ja sam odabrala ovu srebrnu, sa zlatnim tufnama i priznaćete da je savršeno legla. Pošto dobijete šljokičasti pravougaonik presavijte ga na pola, tačno na dodiru dva komada pene. Strane spojite providnom lepljivom trakom ponavljajući postupak od malopre. I bum - imate nešto što nalikuje na folder! 

A šta je folderu potrebno? Klip spajalica da se postara da iz njega ništa ne ispadne. Onda prostim računom - folder  + spajalica = torbica - dobijate šik radnu torbu za sve one neophodne sitnice za blogovanje. 

Iznenadićete se koliko toga može da stane u torbicu koja mi je oduzela čitavih sat vremena sa fotografisanjem. Obimnija beležnica, pisaći pribor, telefon, slušalice...

 Šššš... za dodatni efekat utaknite urolani magazin unutra koji će ležerno da viri. Da, imaju blogeri taj, ljudi sa strane će reći trip, ali recimo - fazon, da svuda vuku kamere i časopise, cveće... Pa šta? Hoćete nekom advokatu da kažete da ne nosi aktovku, ili majstoru da mu alat ne viri iz džepa. Tako sam i mislila  - ne. Šalim se, naravno, ali je to sve stvar blogerske konvencije, i nema svrhe protivi ti se. Luckasto, ali zabavno! 

Prijatelji i koncept ogromne šolje

Šta se desi kada neplanirano sa drugaricom zaglaviš u kineski autlet? Sat i nešto preko traganja za savršenim šoljama nalik na one iz kojih u Central Perku Prijatelji ispijaju kafu. 

Idemo li? Pa ajde!

Kad vas neko pozove u kupovinu, to ne odbijate tek tako.

Pipkanje, upoređivanje, zapitkivanje. Žutu ili crvenu? Sa cvetićima ili bez? Teške su to muke, jer šolja, kada je kupujete namenski i sa tačno određenom svrhom, mora da bude savršena, a nama su trebale ogromne. Dovoljno velike da vam stane pesnica i da ima lufta pride. Glat možete da služite pastu sa mocarelom i bosiljkom u njoj. Supica? Ma može... Samo, ovo su ipak šolje za kafu. Da zabijete nos u njih i udišete omiljeni miris. Da im birate različitu tacnu svaki put. Da provučete ruku kroz dršku dok stojeći pričate i mašete drugom rukom u svim pravcima objašnjavajući nešto. Onda kratak gutljaj jer je od silnog pričanja grlo postalo suvo. Možda kliše momenat, ali u mom slučaju spontan. Bokom se blago naslonim na kuhinjski pult, ućutim, pa slušam drugu stranu. Samo fali da neko uleti u prostoriju sa nekim sumanutim predlogom, svirajući gajde ( Ros mi je zauvek omiljeni lik) ili sa glavom umotanom u foliju sa balončićima (da ono što svi puckamo i idemo drugima na živce).

Da vam ne pominjem kako smo samo luckaste bile taj dan bez obzira na to što ne glumimo u sitkomu. Magdalena sa njenom belom šoljom sa plavim cvetnim rubom i ja sa mojom žutom šoljom koja liči na komad iz Anthropologie asortimana porcelana. A koštala je svega 150 dinara! Sjajno! Kafa se točila kao pivo. Pa šolje nam, uostalom, i izgledaju kao krigle. A ukus? Poseban, naravno, i ne znam da li je to psihološki momenat jer je u pitanju nova i neodoljiva šolja ili taj debeli porcelan zaista čini kafu ukusnijom.  Neka bude da je oboje.

Vizuelizujte atmosferu Cental Perka, pozovite prijatelje da gledate Prijatelje, iznesite omiljene šolje i skuvajte dosta kafe. Neću da čujem opravdanja tipa da je leto i da izbegavate kafu. Ma hajde! Nećemo mejnstrim, batalite kokice, film i sitne sate. Iznesite tanjir sa kroasanima, pustite Prijatelje na shuffle, čak nećemo gledati redom, po sezonama. Dakle, umesto večere i filma, biramo doručak i seriju. Jedna nedelja od jutra do podne je sasvim dovoljna. I da, kugla sladoleda u kafi je opasan greh po režim zdrave ishrane, ali za nepca je raj. 

Zapevajmo!

"I'll be there for you para para pam pa pam..."

Becky Kemp Kokeshi

Nastavljamo priču o vrednim kolekcionarskim primercima. Posle raskošne Vogue bojanke jedna zanimljiva Etsy radnja. Slažem se da na ovom internet buvljaku zaista možemo da nađemo svašta tako da nije teško pogubiti se među milion artikala. Ipak, oni vredni svetla pozornice lako isplivaju na površinu, te zato - kokeshi lutkice Becky Kemp, umetnice iza Etsy shopa Sketch.inc.

Nisam puno znala o drvenim japanskim lutkicama dok nisam počela da pišem za Plezir. Prvi put sam ih videla u verziji nekog Oriflame parfema kada sam bila osnovna škola ali ni tada nisam znala da se radi o tradicionalnim lutkama koje se prave u Japanu. Urednica Plezira, Teodora, ih obožava tako da smo u jednom od brojeva imali priču o njima. Ukoliko volite babuške, onda nema nikakve šanse da ne volite kokeshi. Ako niste za konvencionalnu veziju u japanskoj nošnji kako vam se dopada Chanel odelo?

Verzija Becky Kemp je luckasta i drugačija, kako ste, verovatno već naslutili iz uvoda. Coco, Karl, Iris Apfel, Anna Wintour kao reprezenti modnog sveta, Bowie, Prince, Freddie Mercury iz muzičkog tima, Frida Kahlo, Van Gogh, Dali iz umetničkog tabora, Marilyn Monroe i Chaplin kao ponosni predstavnici filma. I to su samo neka od imena. Becky lutkice radi po narudžbini, tako da su među radovima i Batman i Harry Potter npr. Prema podacima iz kanadskog Harpers Bazaara na drvenu mini verziju Iris Apfel je otišlo 289 poteza četkicom i nešto više od sat i po. Vredelo je, modna veteranka izgleda sjajno u pink perjanom ogrtaču.

Koga biste vi voleli da vidite u kokeshi verziji? Ja razmišljam o Malom Princu.