Isključi se

Primetila sam jednu stvar kod sebe. I odlično što sam primetila jer ja ovakve stvari obično ne primetim dok me dobro ne drmnu. Znate, onako dobro pljusnu u facu. O čemu se radi? Primetila sam da mi je veoma bitno da razgraničim vreme za obaveze i sate za odmor. To baš i nije lako. Ali nekada uistinu jeste bilo. Redovno radiš domaće zadatke i imaš dobar deo dana slobodan. Tako je bilo dok sam još uvek bila u statusu đaka, sada kada sam student, priča ne ide ovim tokom. 

Predavanja i vežbe se rastegnu na ceo dan, dođeš kući samleven a zabava tek počinje. Vremena za odmor nema. Ipak, ovde treba postaviti još jedno pitanje - da li je zaista tako? Da li studenti moraju da žrtvuju odmor? Zato sam odlučila da malo eksperimentišem.

Dobro, da vidim na čemu sam. Ne mogu da naučim lekciju iz geografije, prevedem tekst iz latinskog a onda od šest sati radim šta god mi padne na pamet, pomenuh vam gore ovu priču iz srednje. Ali! (Što volim ovo ali.) 

Nije važno da li učim i čitam do šest ili do devet, sebi uvek ostavljam makar sat vremena potpune isključenosti. Prelistam časopis, pročitam par stranica knjige, napišem nešto u dnevnik. Trudim se da izbegavam telefon ili laptop nekih pola sata pred spavanje. Čaj od nane je odličan u minutima pre sna, a možda je bilo koji čaj ako ćemo pravo, mada ja nekako samo nanu i pijem. Može i zovka da prođe. Topao čaj bez šećera, možda upaljena svećica, knjiga i tišina. Praktikujem i maske za lice dva puta nedeljno. Kako mislite da se ušuškam u plišani bademantil sa mekanim čarapicama na nogama a da ne stavim masku za lice (to ipak ne možete videti na fotografiji). To je ta zdrava doza klišea (sad bi me Major iz Pingvina sa Madagaskara verovatno ispravio, "ne kliše, već klasika", ma znate, stalno vam ponavljam ovo). Na taj način dobijam lepu distancu između rada i odmora, liniju koja mi je tako prijala tokom nižeg obrazovanja.

Ovo je još uvek eksperiment, jer nisu svi dani idealni, realni život je na delu pa se događaju i "ne znam kako se zovem i ne mogu da kažem debatovati jer sam previše gladna" situacije.

Ima još jedna veoma teška stvar za mene. (Dramatična muzika u pozadini). Kad osetim da mogu da prođem bez druge kafe, tog dana je ne popijem. Štaaa? Eto, i to se desilo. Ali odmah da vam kažem, nisu ti dani baš tako učestali, ali desi s vremena na vreme da propustim kofeinski doping popodne, najčešće kada nemam prilike da ispijem kafu pre šest, onda sigurno preskačem šoljicu.

Ali ona jutarnja se ne preskače. Da se preskače onda ne bi postojala legenda o magiji prve kafe. Internet fora kaže da "dodiruje dušu". Ima i ljudi koji koriste deminutiv - jutarnja kafica. Nije šala. Ja svoju jutarnju pijem uz doručak. I to je moje vreme, samo moje i po tom pitanju sam sebična. Priznajem, sad mi oprostite.

Dobro je isključiti se s vremena na vreme, barem pred spavanje ili koji trenutak pre nego što otvorimo vrata i iskoračimo u ludi dan!

Igramo se šibicama

Nabasah na Instagramu na fotografiju Zebra šibica sa natpisom kako se jedino pakovanje ovog proizvoda nije promenilo. Šibice. Kao da neko obraća previše pažnje na pakovanje šibica. To je kao da te zanima kako izgleda pakovanje paste za zube. Koga je briga, ubacuj u korpu,. Ali nije baš tako. Pa nije. Da jeste, marketing ne bi ni postojao.

Puls se ubrzava kada vidim masivnu sveću u tegli a pored nje divno pakovanje šibica koje je neko brižno izdizajnirao. Ali, vratimo se tren na situaciju s početka posta. Zebra šibice. Nemam ništa protiv zebri, čak ih volim (osim printa na garderobi), ali nekako se ovo pakovanje palidrvaca ne uklapa u celu "dizajn enterijera" priču ili onu "trošimo novac na sve i svašta ali lepo je" naraciju. 

Kupim čitav paket pomenutih šibica i odlučim da ih presvučem, ako već proizvođač neće. Zebra šibice kolekcija proleće/leto 2017. Nađem neki Cosmo horoskop dodatak od letos, tamo negde u ćošku, isečem divan print na stranicama i iskoristim ga da ukrasim deset pakovanja šibica, jer - zašto da ne. Reciklaža! 

Nedeljo, volim te. Lekcije iz pekare

Kad god osetim ovaj ludi nalet inspiracije jedna stvar mi padne na pamet. Da li mi ljudi veruju da mi se ovo stvarno dogodilo i da ne izmišljam priče radi. Pričam ti priču i malo izmišljam pride. Te zato odmah na početku - ne izmišljam ništa. Omaž nedelji sada može da počne.

Probudila sam se prilično rano, negde oko 6.30. Nedelja, šta raditi danas? Iskačem hitro iz kreveta (kao profesor fizičkog iz Lajanje na zvezde), otvaram prozor da pustim svež, iako sada već hladan vazduh unutra. Nedelja je  poseban dan za odmor. Znam neki ljudi rade nedeljom, ili se dešava da vam je neki drugi dan slobodan, nedelja je nekako posebna. Navlačim farmerke, široki džemper, obmotam ešarpu oko vrata, vežem kosu u rep, uskočim u patike i krećem - nedelja neće da se provede gospodski sama, zar ne?

Baš mi se jelo pecivo sa čokoladom tog jutra. A ne jedem ih tako često, moje lice trpi svaki bliski susret sa čokoladnim kremom (zašto samo krem od svih slatkiša to je misterija). Ali rekla sam vam - nedelja. Krivite nju. Pošto sam u prvoj pekari Hleb i Kifle na koju sam naišla poljubila vrata, morala sam da odem do druge njihove radnje za koju sam sigurna da radi nedeljom. Malo duža šetnja ne može da škodi. Osim toga, spremam se da pojedem pecivo sa čokoladom, kako šetnja pre toga može da škodi?

"Jedan pain au chocolat (ok, rekla sam pecivo sa čokoladom i vanilom ali bio je pain au chocolat) i kapućino moliću." Dobro, kapućino u Hleb i Kifle je više kao mlekce sa malo kafe, ali je dobro išao sa vazdušastim testom od kog se lepe prsti. Smestim se na visoku stolicu, izvadim svesku i olovku i počinjem. Šta počinješ, verovatno se pitate. Da jedeš? Da i to, ali počinem da slušam. Cirkuišu ljudi pekarom, kupuju doručak, pakuju kolače za poneti, promišljaju šta bi mogli da jedu, a ja grickam i pijuckam i još važnije slušam i hvatam beleške.

Ulazi jedna visoka plavuša sa vezanom kosom. "Daćete mi dva štapića i ovaj divan burek". Dok je ovo izgovarala gospođa je gotovo pevušila. Radnica joj dobaci da je baš lepo raspoložena jutros a ona joj na to odgovara: "Ja sam uvek raspoložena, ne dam da mi drugi kvare raspoloženje". Hmmm, zapišem to. Ima žena pravo, složićete se. 

Onda ulazi još jedna devojka, nešto malo kasnije, i traži baget, ali kaže to sa drugačijim akcentom i kroz osmeh, valjda pokušava da kaže tako da liči na srpski. Opusti se, nije to naša reč možeš da kažeš kako voliš, mislim se. Onda se malo muči da objasni šta hoće još dok joj prodavačica pomaže, pokušava žena da dokuči šta želi mušterija, koja očigledno nije iz Srbije. "So... Somun?" "So-mun", izgovara devojka i opet se smeje. Ovo mi je bilo simpatično pa sam i to zapisala. Znate situaciju kada ste u društvu nekog ko nije odavde, znate Engleski ali vam treba par minuta da se saberete i počnete da komunicirate sa strancem? Zašto se plašiti greške u izgovoru? Zapišem i to.

Onda se malo fokusiram na sebe. Sedim ispred ogledala, posmatram sebe kako pijem kapućino i kako mi svaki put kad nakrenem šolju ona pokrije veći deo face. Samo mi  crne oči koje sijaju i igraju vire iznad šolje. Tako moje oči zaigraju kad namirišu inspiraciju, a ona, da vam kažem pravo, može mirisati kako se vama svidi. Kod mene je mirisala na čokoladu, vanilu, mleko i pečena peciva. Drugog dana će verovatno mirisati drugačije, kako se gospođi svidi. Inspiracija je diva, dolazi kad se njoj ćefne, vi tu ne možete mnogo. Možete da je tražite, nekad će doći baš kad je tražite a nekad dođe nenajavljena, nešto kao - "Tu sam, primeti me". Udari vas i obuzme. Kažite mi da preterujem ali zato ja svuda vučem svesku, da ne dočekam divu baš u potpunosti nespremna, pa da se onda naljuti i iščili pa da nemamo novi post. To nikako.

Pala mi je na pamet jedna ideja, inače. Na kraju godine mogu da napravim retrospektivu lekcija pokupljenih usput. Sećate se lekcija iz autobusa? Evo sad imamo po neku belešku i iz pekare. Biće to lepa zbirka.

Šta Sofija voli - sec sec sec

Kada ti život da izbor od gomilu magazina na štandu, ti odaberi i kupi par komada, prelistaj, pročitaj i isceci ono što ti se dopada. Jednostavan plan. Uvek obeležim ono što mi se dopada u nekom magazinu, bio to ranac u modnom odeljku, recept ili najava nekog događaja ili filma. Nije bitno što ću taj isečak možda zgužvati u grudvicu i baciti, važno je da sam ga u tom nekom trenutku isekla jer mi je zapao za oko. Ono što mi se baš dopada ne završi u plastičnoj korpi za papir već prilepljeno ili bocnuto špenadlom za plutanu tablu. Šta sam to seckala ovih dana?

Kaput boje kajsije, suknjica od teksasa A kroja sečena iznad kolena, cipelice sa leopard printom, midi kožna torba, sat u boji roze zlata i niski rep obavijen crnom trakom. Izgleda kao nešto što bi nosila Blair Waldorf, zar ne? Leopard print joj možda ne bi bio prvi izbor, ali mala štikla i kaput ovog kroja - sigurno. Blair bi dodala i dokolenice. Zašto da ne?