Nedeljo, volim te. Lekcije iz pekare

Kad god osetim ovaj ludi nalet inspiracije jedna stvar mi padne na pamet. Da li mi ljudi veruju da mi se ovo stvarno dogodilo i da ne izmišljam priče radi. Pričam ti priču i malo izmišljam pride. Te zato odmah na početku - ne izmišljam ništa. Omaž nedelji sada može da počne.

Probudila sam se prilično rano, negde oko 6.30. Nedelja, šta raditi danas? Iskačem hitro iz kreveta (kao profesor fizičkog iz Lajanje na zvezde), otvaram prozor da pustim svež, iako sada već hladan vazduh unutra. Nedelja je  poseban dan za odmor. Znam neki ljudi rade nedeljom, ili se dešava da vam je neki drugi dan slobodan, nedelja je nekako posebna. Navlačim farmerke, široki džemper, obmotam ešarpu oko vrata, vežem kosu u rep, uskočim u patike i krećem - nedelja neće da se provede gospodski sama, zar ne?

Baš mi se jelo pecivo sa čokoladom tog jutra. A ne jedem ih tako često, moje lice trpi svaki bliski susret sa čokoladnim kremom (zašto samo krem od svih slatkiša to je misterija). Ali rekla sam vam - nedelja. Krivite nju. Pošto sam u prvoj pekari Hleb i Kifle na koju sam naišla poljubila vrata, morala sam da odem do druge njihove radnje za koju sam sigurna da radi nedeljom. Malo duža šetnja ne može da škodi. Osim toga, spremam se da pojedem pecivo sa čokoladom, kako šetnja pre toga može da škodi?

"Jedan pain au chocolat (ok, rekla sam pecivo sa čokoladom i vanilom ali bio je pain au chocolat) i kapućino moliću." Dobro, kapućino u Hleb i Kifle je više kao mlekce sa malo kafe, ali je dobro išao sa vazdušastim testom od kog se lepe prsti. Smestim se na visoku stolicu, izvadim svesku i olovku i počinjem. Šta počinješ, verovatno se pitate. Da jedeš? Da i to, ali počinem da slušam. Cirkuišu ljudi pekarom, kupuju doručak, pakuju kolače za poneti, promišljaju šta bi mogli da jedu, a ja grickam i pijuckam i još važnije slušam i hvatam beleške.

Ulazi jedna visoka plavuša sa vezanom kosom. "Daćete mi dva štapića i ovaj divan burek". Dok je ovo izgovarala gospođa je gotovo pevušila. Radnica joj dobaci da je baš lepo raspoložena jutros a ona joj na to odgovara: "Ja sam uvek raspoložena, ne dam da mi drugi kvare raspoloženje". Hmmm, zapišem to. Ima žena pravo, složićete se. 

Onda ulazi još jedna devojka, nešto malo kasnije, i traži baget, ali kaže to sa drugačijim akcentom i kroz osmeh, valjda pokušava da kaže tako da liči na srpski. Opusti se, nije to naša reč možeš da kažeš kako voliš, mislim se. Onda se malo muči da objasni šta hoće još dok joj prodavačica pomaže, pokušava žena da dokuči šta želi mušterija, koja očigledno nije iz Srbije. "So... Somun?" "So-mun", izgovara devojka i opet se smeje. Ovo mi je bilo simpatično pa sam i to zapisala. Znate situaciju kada ste u društvu nekog ko nije odavde, znate Engleski ali vam treba par minuta da se saberete i počnete da komunicirate sa strancem? Zašto se plašiti greške u izgovoru? Zapišem i to.

Onda se malo fokusiram na sebe. Sedim ispred ogledala, posmatram sebe kako pijem kapućino i kako mi svaki put kad nakrenem šolju ona pokrije veći deo face. Samo mi  crne oči koje sijaju i igraju vire iznad šolje. Tako moje oči zaigraju kad namirišu inspiraciju, a ona, da vam kažem pravo, može mirisati kako se vama svidi. Kod mene je mirisala na čokoladu, vanilu, mleko i pečena peciva. Drugog dana će verovatno mirisati drugačije, kako se gospođi svidi. Inspiracija je diva, dolazi kad se njoj ćefne, vi tu ne možete mnogo. Možete da je tražite, nekad će doći baš kad je tražite a nekad dođe nenajavljena, nešto kao - "Tu sam, primeti me". Udari vas i obuzme. Kažite mi da preterujem ali zato ja svuda vučem svesku, da ne dočekam divu baš u potpunosti nespremna, pa da se onda naljuti i iščili pa da nemamo novi post. To nikako.

Pala mi je na pamet jedna ideja, inače. Na kraju godine mogu da napravim retrospektivu lekcija pokupljenih usput. Sećate se lekcija iz autobusa? Evo sad imamo po neku belešku i iz pekare. Biće to lepa zbirka.