Lekcije iz autobusa! Gledajmo, slušajmo i učimo!

Dobro. Znam. Aha. Znam. Znam. Znam! 

Nama mladima bi neko trebao da kaže - "You know nothing Jon Snow!" Zaista, koliko ste samo puta rekli da nešto "znate", da su vam "ponovili hiljadu puta", da niste "maloumni"? Tako sam i mislila. Ni sami ne znate. A sad, koliko vas je puta to tresnulo u facu jer, kako da to kažem fino, mmm - nemate veze sa životom? Nemamo veze sa životom. Pre nego što počnem da zvučim previše ozbiljno, a svi znamo da ja tako ne plešem, da pređem na ono u šta zapinjem strelu. Meta.

Hteli mi to da priznamo ili ne, stariji mogu da nas nauče mnogim stvarima samo ako odlučimo da slušamo. Ali stvarno da slušamo, ne da klimamo glavom uz "mhm" koje zvuči dovoljno zainteresovano iako smo zapravo mislima okeanski daleko. Slušamo, ali i posmatramo.

Sasvim običan dan u gradskom prevozu, na sedište do mog seda starija gospođa koja preko mene gleda napolje. Znam da će da započne razgovor a ja samo mislim kako treba da stignem na autobusku stanicu. Počinje. Zapitkuje me o studijama, iznosi svoje mišljenje, a ja? U skladu sa gore pomenutim ne slušam preterano. Noga mi cupka od nestrpljenja da izađem iz tramvaja. Gospođa izađe pre mene a na njeno mesto seda druga. 

Seda kosa, majušna kesa i torbica, skupljene noge, prava leđa i pogled napred. Bacim pogled na nju a onda ga za trenutak prebacim na sat. 

Sofija, imaš još dva sata do polaska autobusa! Gde juriš pobogu?

Pogledam ponovo gospođu koja iz torbice vadi metalik pakovanje ruža sa uticnutim CC logom, Šanel ruž i to crveni, ali neka nijansa mesa. Maže usne laganim pokretima, usporeno zatvori pakovanje i vrati ga na mesto. Razmaže karmin i nastavi da gleda pravo.

I Sofija? Sutra puniš dvadeset godina, šta imaš da izjaviš po tom pitanju? Mmm, da ću u sedamdesetim mackati Šanel ruž i da će me biti briga za autobus? Tako već može.

Onda mi je bilo krivo zašto nisam malo pobliže pogledala stariju ženu koja je tu sedela pre Šanel cice. Što je nisam slušala, možda mi je rekla nešto što bi mi koristilo. Nju sam ispoštovala, ona je rekla svoje, neko ju je (barem ona misli) saslušao i klimnuo potvrdno na njeno mišljenje, realno - ja sam ta koja je na gubitku. Obožavam da posmaram i krišom slušam ljude, ali onekad i ja izgubim strpljenje. Šteta.

Čuvena dva sata kasnije u autobusu koji lagano ide ka Kući, Domu. Na jednoj stanici ulazi dekica koji je toliko raspoložen i pričljiv da pomislim da mi je vršnjak, da je i on tek zagazio u dvadesete.

Šešir, čisto odelo i vojnički maslinasti ranac. Poželi nam svima dobar dan, lepo zamoli vozača da mu stane na nekom mestu gde će ga čekati sin. Onda vadi telefon, ne može da se snađe da okrene sina, valjda da mu kaže da je krenuo kući. Nema kredita. Ja bih verovatno opsovala u trenutku, on se smeje dok mu vozač kaže da mu izdiktira broj, on će mu dati svoj telefon. Dere se dekica kao da priča na toki-voki sa nekim kilometar daleko pa mu se gubi domet. Meni se smeši krajičak usne. Toliko je simpatičan da poželim da ustanem da ga zagrlim. Nekako se on dogovori sa sinom, časti vozača sa nešto novca, ovaj se nećka a on mu kaže - "Takav sam bio i ostaću, nadam se do stote." Kaže da ima 81. godinu. Sa takvim temperamentom ja mu predviđam, i želim, i preko stote. Sat vremena kasnije izlazi iz autobusa, sin mu još nije stigao, a napolju pada kiša. Ništa zato, video je neki krović gde će da se sakrije, sve je odlično.

I ona negde žuri i nervira se jer pada kiša. Tek ti je dvadeset gde si pojurila? Imaš ti još mnogo da učiš.

Tako sam posmatrajući naučila nekoliko važnih lekcija. Načuljite uši i otvorite oči, u mom slučaju naoštrite i olovku. Znate, morala sam da zapišem "autobuske lekcije post". Navika.

Dolazim kući neobično raspoložena. Puštam Claptona, sve akustične verzije, razume se. Lagano se njišem uz Wonderful tonight.